Volšebnik je svako ko se od neslobode probija ka slobodi. (ej bre, zar to nismo svi? kakva je ovo populistička demagogija?)

Volšebnik smo svi mi ljudi, mačke, vrane, lisice, žabe i kamenje na grani.

Ovo je kontra-punkt hijerarhiji. Proces emancipacije nas radnika i radnica samih. Nemesto brige, radosti, akcije, kurcobolje kao predaha i opet akcije. (akcije? jedina akcija ovde je čitanje).

Ovo je ne baš preterano skrivena pećina u koju ste pozvani da učite, uživate i zgrožavate se i izađete u svet da širite nektar slobode.

Svet je velika notifikacija. Arhi-skrol. Veliki nestabilni ugovor o privremeno-povremenom disanju. Neuroza. Psihoza. Osteoporoza.

Volšebnik je pokušaj da spustimo loptu na zemlju pa da je probušimo nožem. Ili pomazimo. Ili skuvamo i pojedemo. Da prepustimo sve svima. Da oduzmemo moć moćnicima. Ili samo da čitamo. To je već do nas samih.

Volšebnik ima mnoga lica. Ono za spaljivanje sveta, za povlačenje i otuđivanje, za deljenje ručka sa beskućnikom i raseljenom. Trudi se da ne sere previše i da bude razumljiv svakoj glavi. Desi se, ipak, svakom Volšebniku da mu dune pa bude kriptičan ko mjauk sa druge planete ili da se, daleko bilo, zanese akademizmima.

Volšebnik je po pravilu makar malo odmaknut od seksualnih normi, nadomak oslobođenju, perverznjak, voajer, egzibicionista, čudak, čudačica, ćelava pevačica.

Voli da stvara priče o barama i babama jer je žaba. Neretko se ponavlja jer je žaba. Neretko je apsurdista jer je kraba.

Volšebnik se sere na marketing krekećući najlepše psovke i mrzeći himne.

Mi volšebnici ne poštujemo ništa i nikog sem ljudi koji ne ograničavaju slobode drugima.

Da smo antifašisti, slobodari i anarhisti – bila bi šokantna pretpostavka!