Hugo nagrada se dodeljuje u Americi još od 1951. godine za najbolji roman u žanru naučne i ostale (epske, urbane, itd) fantastike, kao i horora. Osvajali su je, od poznatijih pisaca, Filip K. Dik, Isak Asimov, Artur Klark, Zelazni, Simens, Ursula Le Guin, Džordž Martin, itd. 

Nikada do sada se nije desilo da neko osvoji tri godine za redom Hugovu nagradu za tri romana sve do 2016. godine kada Nora K. Jemisin iz Ajova Sitija postaje glas nove generacije spisateljica i pisaca osvojivši Huga tri uzastopne godine. Oduvala je književnu scenu svojom trilogijom The Broken Earth.

Prva knjiga njene istorijski bitne i iznagrađivane trilogije se zove The Fifth Season. Imam intenzivnu i poprilično invazivnu potrebu da uzmem drugi deo u ruke odmah, sada, juče. Poslednji put kad je neka fantastika uspela da me razdrma svojom inovativnošću unutar žanra i umešnim, literarnim pripovedanjem bilo je pre 15 godina kada sam pročitao Igru prestola. Međutim, nije dobro poređenje. Nora me nije razdrmala nego razbucala, nasmejala, razbesnela, za malo rasplakala, naterala me da ostavim knjigu i da skočim iz stolice uz “Šta bre koji kurac?!”. 

The Fifth Season prati tri lika (debeljuškastu crnkinju sa dredovima u četrdesetim, devojčicu, i devojku od dvadesetak godina) od kojih dve prati iz trećeg lica a jednu prati iz drugog lica. Da, iz drugog lica. Nakaradna i neostvariva tehnika pripovedanja, slažem se. Slagao sam se dok nisam krenuo da čitam ovu knjigu. To drugo lice je izvedeno tako da se obraća vama u smislu “Ti si osetila ovo, sada si besna, ne znaš šta da radiš” ali se ne obraća vama kao čitaocu nego vama kao nekome ko je stavljen u kožu te četrdesetogodišnje žene. Njena izvedba toga ne samo da ne škripi nego vraća veru u eksperimentisanja sa narativnim tehnikama. Na kraju se čak i sazna ko vam se to obraća, to jest ko je narator, i vrlo ima smisla kada saznate ko je..

Kad smo kod saznavanja, Nora K. Jemisin ne praktikuje info dumping, ne objašnjava vam kako svet funkcioniše, šta je gde, zašto nešto postoji, kako i koliko, već otkrivate detalje prateći radnju i način na koji ona baš to radi, način na koji povremeno sevne informaciju totalno prirodno i spontano i uklopljeno u radnju je samo po sebi genijalno i pruža ogroman gušt tokom čitanja. Njeno spontano građenje sveta odvaja se od prosečne žanrovske književnosti Čarobono je otkrivati ga list po list.

Bez prevelikih spojlera: planeta na kojoj se sve dešava (Zemlja?) ima, što i naslov kaže, peto godišnje doba, to jest tako se zove periodična kataklizmična klimatska promena koja sadrži erupciju vulkana, naglo pomeranje tektonskih ploča ili ogromne zemljotrese i to prouzrukuje da se skoro čitav svet ciklčno uruši. Čitave civilizacije. To se nekada desi na nekoliko decenija, nekad bude mirno vek, nekad duže, nije najjasnije. Ljudi moraju posle svake te pete sezone, ona šačica koja uspe da preživi, ponovo da na ruševina starog gradi novi svet, nove zajednice, novi način funkcionisanja, novu strukturu. Kroz knjigu se provlače citati iz starih uklesanih spisa koji svi moraju da uče od malena, a koji su u suštini zbir raznih uputstava prastarih civilizacija kako najbolje i najbezbolnije preživeti petu sezonu i šta raditi. Kao priručnik za apokalipsu ali ti saveti su krnji i mnogi su se izgubili kroz vreme. Takođe u svetu postoje ljudi koji imaju neku vrstu specifične moći koja u određenoj, slaboj meri, može da utiče na lokalnu klimu i na lokalnu stratu, da možda smiri najblaži zemljotres i ti ljudi imaju specifičnu ulogu i na specifičan su način prikazani. Skroz su normalni sem tog jednog aspekta. Zašto to mogu, kako, koliko, odakle im, šta o njima ko misli, to su sve pitanja čije odgovore žedni znanja grozničavo tražite među stranicama i dobijate ih i ti momenti saznanja su perfektni, orgazmični.

Teme koja Nora dosta provlači i temljno dekonstruše kroz knjigu i kojima mudro dovodi u pitanje naše razne normativne pretpostavke su seksualnost, rodne uloge, samo koncept roda kao takvog, eksploatisanje, klasne i imperijalistčko-kolonijalističke dinamike, roditeljska ljubav, poliamorija, itd. Sve to ona ne ubacuje tako da deluje veštački i kao neka njena politička poruka i baš zato je toliko genijalna. Sve je spontano, prirodno, logično, opravdano, nenametnuto, uzročnoposledično i ispripovedano perom vrhunskog majstora.

Ima mračnih scena. Ima zajebanih, brutalnih scena ali te scene nikada nisu isprolongirane, niti su tu da bi vas usput šokirale i da bi se tom šokantošću dobili nekakvi poeni na zanimljivosti, ne. Sve je vrlo direktno i svedeno, bez previše raspisivanja i opisa ali vas udari ko lokomotiva.

Pročitajte The Fifth Season.

Posvedočite neverovatnom umeću i beskonačnoj a disciplinovanoj mašti naše velike savremenice, Nore K. Jemisin. 

P.S. Vulkan je krajnje lo[e preveo prvi deo. Ako dobro stojite sa engleskim ipak pročitajte u originalu.