Nacionalizam je najjače oružje protiv klasnog rata.
Svako jačanje nacionalizma je slabljenje klasne borbe.

Ne, kasirka iz Maksija, komšija kamiondžija sa petog, Rom koji skuplja sekundarne sirovine, programerka u kafiću i gej konobar iz kraja ne mogu imati skoro ništa zajedničko sa domaćim kapitalistima koji se bogate znojem i krvlju radničke klase. A nacionalizam nas uči da smo svi mi zajednica, svi treba da štitimo jedni druge, svi mi imamo zajedničkog neprijatelja. Svi smo jedno. Ne, nismo.

Svaku godišnjicu NATO bombardovanja smo izloženi medijskoj, hipnotišućoj logoreji o “najvećoj nepravdi” i “velikoj žrtvi” srpskog naroda i sve manje pasivno, a sve više aktivno učestvujemo ne samo u reprodukciji slepog nacionalizma već i u unapređivanju istog u banalni, nesvesni otrov za bilo kakvo objektivno sagledavanje vlastite zajednice nazvane (u našem slučaju srpska) nacija. Poznata je stvar da se nacionalistička mitologija i opstajanje nacionalnog mita gradi na iskonskim, starim kako i novim krvavim žrtavama kao i na iracionalnom i neutemeljenom davanja posebnog značaja svojoj “nacionalnoj zajednici” u konstalaciji globalnog sveta punog “nacionalnih zajednica”.

Zanimljivo je da i antinacionalističke i selektivno antiimperijalističke struje levice takođe aktivno reprodukuju ovaj narativ u svojim sferama uticaja i time sami gaze po svom antinacionalizmu i pretpostavljanom kritičkom odnosu prema državi i međuklasnoj uniji.

Ove godine je čitav ritual dobilo poseban zadah kada je RTS patetično i bezočno lagao da je zbog studentske blokade RTS-a ovo prva godina kada nije odana počast poginulima u bombardovanju RTS-a. Dodatnim bombardovanjem klipovima i veštom, emotivno manipulativnom montažom, državna televizija je između redova izjednačila NATO sa studentim, dok su sa druge strane, opčinjeni da ne budu okarakterisani kao “loši”, kao i zavedeni ovim nacionalističkim ritualom selektivnog antiimperijalizma ali i intuitivnim osećajem za nepravdu i stvarno stradanje radnika RTS-a, ispred njihove spomen ploče studenti ispoštovali ćutnju i zapalili sveće koje su se i svake prethodne godine palile.

Ali hajmo da zastanemo na trenutak i sagledamo stvar objektivno. Ne zbog drugih, o internacionalizmu ćemo u nekom drugom tekstu, već zbog te naše “nacionalne zajednice”.

Na ulazu u Delfe, starogrčko htonsko proročište, stoji natpis “Γνῶθι σεαυτόν” ili ti “Spoznaj sebe”.

Ono odakle su razni uviđaji i spoznaje u Delfima dolazili je veliki procep u zemlji iz koga je izbijala para nad kojom bi proročice bdele. Dakle iznutra, iz vruće, opasne, mračne dubine. Spoznaja sebe je teška i bolna ali često transformišuća ako smo dovoljno hrabri da se zagledamo duboko u sebe, a da nam opstane ljubav prema tom istom sebi i pored brutalne, objektivne i nužne samokritike. Jedina ispravna samokritika je ona koja za cilj ima promenu na bolje, a manjak samokritike uvek vodi na gore.

Pre nego što kažem malo više o samospoznaji bitno je napomenuti da najčešće pre sebe mi spoznajemo svet. Spoznajemo sve njegove lepe ali i užasavajuće stvari. Užasavajuće kao što je recimo NATO. Mi to znamo bolje nego dobar deo svetske populacije. U Srbiji pod jednu šljivu mogu stati svi oni koji nisu anti-NATO. Od radikalne levice do radikalne desnice, od seljaka, preko radnika, do profesora, pa i deo kapitalista, skoro svi su anti-Nato i to s debelim, nepoljuljivim razlogom — 78 dana bombardovanje Srbije.

Tokom Hladnog rata, NATO je funkcionisao kao oružana pesnica Zapadnog bloka, pre svega u interesu Sjedinjenih Američkih Država, i bio je ključan instrument u militarizaciji Evrope i održavanju geopolitičke dominacije nad svojim saveznicima.

Uprkos tome što nije zvanično intervenisao u krizi u Mađarskoj 1956. ili Čehoslovačkoj 1968., NATO je pružao obaveštajnu, logističku i propagandnu podršku raznim antikomunističkim pokretima. Takođe, tokom kolonijalnih ratova Francuske i Velike Britanije — koji su bili članice NATO-a — savez nije učinio ništa da spreči zločine i represije u Alžiru, Keniji, Indiji, itd. Naprotiv, može se reći da je svojim “neutralnim” stavom posredno podržavao neokolonijalne interese svojih članica dok je recimo Jugoslavija direktno pomagala Alžiru u borbi za njegovo oslobođenje od francuskog kolonijalizma (a u svom dvorištu gledala na Albance kao na građane drugog reda).

Takođe, NATO je bio duboko uključen u tajne operacije, poput Gladio mreže u Italiji i drugim zemljama Zapadne Evrope, koje su imale cilj da sabotiraju levičarske pokrete i partije, često putem ilegalnih i nasilnih sredstava.

Naravno, NATO je sve ovo radio prevashodno da bi uništio ili umanjio uticaj svog najvećeg neprijatelja, Sovjetskog Saveza. NATO je bio suštinski antisovjetski pa tek onda antikomunistički, a to kažem zato što Sovjetsk Savez i ne smatram preterano komunističkim oblikom društvenog uređenja već više visoko autoritarnim, maltene despotskim državnim kapitalizmom planske ekonomije i vladavinom crvene buržoazije. Antislobodarski, karikaturalno birokratski i svakako ekstremno pandurski: samim tim antiradnički eksperiment.

Kada je Sovjetski savez izgubio Hladni rat i urušio se podosta i sam od sebe, tada je NATO prestao da ima velikog “zlog” neprijatelja i ideološki element propagande mu je izmaknut pod nogama pa je sebi morao da nađe svrhu i pronašao ju je u potpomaganju raspada Jugoslavije (koja se dobrim delom iscepkala i sama od sebe), a kasnije i stajanje na stranu ugroženog albanskog stanovništva na Kosovu, kao i finansiranju oslobodilačke/terorističke UĆK. Čitavo to vreme je širom zapadnih medija širena priča o Srbima kao o najkrvoločnijem, fašističkom, kanibalskom, genocidnom narodu koji je jedini živi prežitak varvarstva na marginama plemenite, humane Evrope. Čitao sam klipinge iz tog vremena s početka 90ih tih članaka najpoznatijih, renomiranih novina iz Francuske, Nemačke, Engleske, Amerike, itd. To su naslovi doslovno na nivou Vučićevske žute štampe, samo usmerene ka celom jednom narodu kao što je recimo naša žuta štampa usmerena sada (2025.) ka celom protestu.

Nakon što im je zlostavljačka i ubilačka praksa naše države prema Albancima dala izgovor — lako su se odlučili za ratnu intervenciju u obliku bombardovanja pre svega radi uništenja infrastrukture njihovog novog neprijateja i dobavljanju sebi vojne baze na strateški bitnoj poziciji. Neki kažu da je razlog bio stvaranje terena za upliv zapadnog kapitala. To je teza banalnog nacionalizma prelivena banalnim marksizmom jer su zapadu ta vrata već bila široko otvorena za taj kapital. Milošević je prvi veliki privatizator od samog početka svoje vladavine, kao i inicijalni veliki prijatelj Amerike. Naravno, pri intervenciji nit ih je bilo previše briga za ljudske živote, nit to tako ide, pa su u svojoj akciji Nemilosrdnog Anđela nemilosrdno bombardovali i krvoločno ubili po međunarodnoj zajednici oko 500 civiila, po podacima države Srbije i do 2000 civila i na to još oko 1000 policajaca i vojnika. Znajući kako se brojke od strane država prekrajaju verovatno je istina negde između tih cifara. Svakako neoprostivi užas.

Kao velike misleće životinje i neprekidni smatrači imamo obavezu da pored prirodnog i logičnog ocrtavanja stranih neprijatelja, pretnji i zverskih, ubilačkih praksi, pogledamo ka sebi i ocrtamo domaćeg neprijatelja, domaće pretnje i domaće zverske, ubilačke prakse. To je mnogo teže. Kao što smo već ustanovili, skoro svako u našoj zemlji je anti-NATO, ali koliki procenat zemlje je uspeo da se otrgne nacionalističkoj, državnoj propagandi poslednjih 35 godina? Koliko nas je stalo da se zapita koje su i kakve zverske, krvoločne akcije urađene u ime države Srbije?

Teško je izboriti se i tek tako doći do releventnih informacija pored državne propagande. Koliko klinaca koji odrastaju zadojeni nacionalističkim obrazovanjem uopšte ima ideju o tome kako se dražava Srbija prethodnih 150 godina odnosila prema Albancima? Da li možda čitaju Dmitrija Tucovića? Da li mogu da zavire u udžbenike sa one strane? Koliko tačno mladih zna o krvoločnoj, neljudskoj, anticivilizacijskoj opsadi Sarajeva od strane srpskih vojnih i paravonijh formacija u kojima su građani Sarajeva 1425 dana (1992-1994) sa okolnih brda skidani srpskim snajperima kao glineni golubovi? Šta prosečna mlada (a i stara) osoba misli o Srebrenci i koliko te informacije imaju tačno veze sa državnom propagandom, a koliko sa stvarnim zverstvima koja su se u Srebrenici desila? Da li se negde iz pet različitih izvora čita o tome kako se Jugoslavija odnosila prema Albancima na Kosovu tokom osamdesetih i devedesetih? Kako se Kraljevina odnosila prema njima između dva rata? Iz kog izvora se zna? Državnog?

Zato, svake godine kada se podsetimo NATO bombardovanja i podvučemo agresorsku praksu krvave alijanse, kao Volšebnik, pozivam vas sve da se dodatno edukujemo mimo državne propagande i o tome kakva je zverstva Srbija činila i koliko ta zverstva skriva i koliko se lomi da ih nekako opravda i umanji.

Neka se priča o Srebrenici. Neka se priča o Jasenovcu. Neka se priča o NDH. Neka se priča o Nediću. Neka se priča o celim preklanim muslimanskim selima od strane četnika. Neka se priča o NATO bombardovanju. Neka se priča o broju mrtvih Albanaca na Kosovu devedesetih. Neka se priča o zlodelima srpskih formacija u ratu u Bosni. Neka se priča o Oluji. Neka se priča o mudžahedinima koji su igrali fudbal srpskim glavama. Nek se priša o kriptofašističkom Levijatanu. Nek se priča o fašističkoj Zentropi. Ko hoće da priča samo selektivno tako da reprodukuje nacionalističku propagandu — taj neka ćuti dok ne odluči da postane čovek.

Neka se čitaju izvori koji nisu delo državne propagande Srbije i Jugoslavije i neka se i prema tim drugim izvorima bude kritičan, ali neka se uči i čita o svemu iz raznih uglova, jer fokusiranjem samo na ono kada smo bili žrtve se ojačava nacionalistički duh koji ne samo što ne razmatra vlastite grehove već ih veliča. Neka se osuđuje svaka agresija, s koje god strane došla. Pravi patriotizam je antinacionalizam i obuhvata čitavo čovečanstvo jer nacionalizam nužno i po pravilu uvek biva krvava fabrika za proizvodnju neprijaltelja i za lažno veličanje sebe bez samokritčke samospoznaje. Propaganda države Srbije sastoji se iz veličanja onih dela koja jesu za veličanja i veličanja onih dela koja su za sram ali i za skrivanje i poturanje pod tepih mnogih sramnih, užasavajućih delova prošlosti kao i kontinuirano, namerno podsećanje na trenutke kada smo bili žrtve.

Zato je bitno spoznati sebe i zajednicu koje smo deo. Biti čovek u punom sjaju te reči, odgovoran pred sobom, pred sebi bliskima i pred onima koji se ne doživljavaju kao bliski.

Biti suštinski dobro obavešten i ljuto kritikovati svako nedelo, bilo da je učinjeno nad našom zajednicom ili od strane naše zajednice. To znači biti čovek.

Ne ratu osim klasnom ratu!